Ženska tela pamte ono što društvo često pokušava da zaboravi — bol, stid, ćutanje, prećutkivanja, ali i hrabrost, pobunu i brigu.
U radu sa ženama iz različitih zajednica, kroz razgovore koji su se otvarali polako i oprezno, počele su da izranjaju priče koje se retko čuju naglas. Priče o pregledu koji je zaboleo više zbog reči nego zbog dodira, o porodilištima u kojima glas žene nije važan, o menstruaciji koja je tabu, o telu koje je odrastalo bez objašnjenja i podrške.
Svedočanstva izlaze u više delova, kako bismo svakoj priči dali prostor koji zaslužuje — da se pročita, razume i oseti.
U Bačkom Gradištu, u prostoru omladinskog kluba koji žene nazivaju svojim sigurnim mestom, nastaje nešto važno — prostor za razgovor, deljenje iskustava i žensku pobunu protiv tišine koja im je dugo nametana.
Serijal svedočanstava nastaje u okviru projekta „Stripom do slobode: Priče i prava Romkinja“, koji sprovodi Humanitarno udruženje Đina, uz podršku Rekonstrukcija ženskog fonda kroz program Specijalni fokus. Kroz ovaj projekat okupljaju se žene koje su predugo bile nevidljive u javnim pričama o zdravlju, pravima i dostojanstvu.
Kroz seriju feminističkih radionica, mlade Romkinje i žene sa iskustvom rađanja razgovaraju o onome što društvo gura pod tepih — o menstrualnom siromaštvu, strahu od odlaska lekaru, stereotipima, kao i o poniženju koje doživljavaju u porodilištima. U atmosferi podrške, njihove priče postaju materijal koji zaslužuje prostor, pažnju i poštovanje.
Ovaj serijal donosi svedočanstva žena — iskrena, emotivna, ponekad bolna, ali i snažna. To nisu samo priče, već čin otpora.
Trenuci kada žene uzimaju svoje iskustvo u svoje ruke i izgovaraju ono što se predugo ćutalo.
Svedočanstva će izlaziti u više delova, kako bi svaka priča dobila prostor koji zaslužuje — da bude pročitana, prepoznata i shvaćena.
Ovo nije samo serijal.
Ovo je poruka: vidimo vas, čujemo vas, vaše iskustvo je važno.
Ovaj serijal donosi svedočanstva žena — iskrena, sirova, ponekad bolna, ali važna.
Svaka priča je fragment stvarnosti koju mnoge prepoznaju, ali retko imaju prostor da izgovore.
Svedočanstva će izlaziti u više delova, iz nedelje u nedelju, kako bismo svakoj priči dali prostor koji zaslužuje — da se pročita, razume i oseti.
Ovo nije samo serijal.
Ovo je način da kažemo: vidimo vas, čujemo vas, vaše iskustvo je važno.
Priča 1:
Prvi pregled
„Imala sam 15 godina kada sam prvi put otišla kod ginekologa.
Majka mi je rekla da ćutim, da brzo završim, da ne postavljam pitanja i da ne privlačim pažnju. Bila sam nervozna i uplašena. Doktor me nije ni pogledao u lice — samo je bacio pogled na karton i rekao: ‘Šta ti tu radiš? To nije za decu.’
Osetila sam kako mi lice gori od stida. Pregled je trajao kratko, ali osećaj poniženja mnogo duže. Godinama posle toga izbegavala sam ginekologa, jer sam mislila da nisam dostojna tog mesta, da je sramota tražiti brigu o svom telu.
Na radionici sam prvi put čula rečenicu koja mi je promenila sve:
imam pravo na dostojanstven tretman. Da lekar mora da me poštuje. Da moje telo nije greška. Da pitanje koje postavim nije drskost nego pravo.
Danas, kada govorim o tom iskustvu, osećam da vraćam sebi nešto što mi je tada oduzeto — mir i sigurnost u sopstvenom telu.
Moja poruka drugim devojkama je jednostavna:
nije tvoja sramota što tražiš brigu. Tvoje telo ima pravo na poštovanje. A ti imaš pravo da budeš čuta.“
