Ženska tela pamte ono što društvo često pokušava da zaboravi — bol, stid, ćutanje, prećutkivanja, ali i hrabrost, pobunu i brigu.
U radu sa ženama iz različitih zajednica, kroz razgovore koji su se otvarali polako i oprezno, počele su da izranjaju priče koje se retko čuju naglas. Priče o pregledu koji je zaboleo više zbog reči nego zbog dodira, o porodilištima u kojima glas žene nije važan, o menstruaciji koja je tabu, o telu koje je odrastalo bez objašnjenja i podrške.
Svedočanstva izlaze u više delova, kako bismo svakoj priči dali prostor koji zaslužuje — da se pročita, razume i oseti.
U Bačkom Gradištu, u prostoru omladinskog kluba koji žene nazivaju svojim sigurnim mestom, nastaje nešto važno — prostor za razgovor, deljenje iskustava i žensku pobunu protiv tišine koja im je dugo nametana.
Serijal svedočanstava nastaje u okviru projekta „Stripom do slobode: Priče i prava Romkinja“, koji sprovodi Humanitarno udruženje Đina, uz podršku Rekonstrukcija ženskog fonda kroz program Specijalni fokus. Kroz ovaj projekat okupljaju se žene koje su predugo bile nevidljive u javnim pričama o zdravlju, pravima i dostojanstvu.
Kroz seriju feminističkih radionica, mlade Romkinje i žene sa iskustvom rađanja razgovaraju o onome što društvo gura pod tepih — o menstrualnom siromaštvu, strahu od odlaska lekaru, stereotipima, kao i o poniženju koje doživljavaju u porodilištima. U atmosferi podrške, njihove priče postaju materijal koji zaslužuje prostor, pažnju i poštovanje.
Ovaj serijal donosi svedočanstva žena — iskrena, emotivna, ponekad bolna, ali i snažna. To nisu samo priče, već čin otpora.
Trenuci kada žene uzimaju svoje iskustvo u svoje ruke i izgovaraju ono što se predugo ćutalo.
Svedočanstva će izlaziti u više delova, kako bi svaka priča dobila prostor koji zaslužuje — da bude pročitana, prepoznata i shvaćena.
Ovo nije samo serijal.
Ovo je poruka: vidimo vas, čujemo vas, vaše iskustvo je važno.
Ovaj serijal donosi svedočanstva žena — iskrena, sirova, ponekad bolna, ali važna.
Svaka priča je fragment stvarnosti koju mnoge prepoznaju, ali retko imaju prostor da izgovore.
Svedočanstva će izlaziti u više delova, iz nedelje u nedelju, kako bismo svakoj priči dali prostor koji zaslužuje — da se pročita, razume i oseti.
Ovo nije samo serijal.
Ovo je način da kažemo: vidimo vas, čujemo vas, vaše iskustvo je važno.
Priča 5:
Nisam tražila mnogo — samo da me čuju
„Prvi porođaj dočekala sam kao devojka od nepunih 19 godina. Sve je bilo novo, nepoznato. U sali sam bila sa ženama koje su već rađale, a niko mi nije rekao šta će se dešavati. Osećala sam se mala, uplašena, potpuno sama. Drugi porođaj bio je još teži. Lekar je znao da mi je ostao deo posteljice, ali me je poslao kući. Babica je tvrdila da je sve u redu, iako sam danima obilno krvarila. Sedam dana tako — u strahu, u bolu, bez objašnjenja.
Dve nedelje kasnije kad sam otišla u hitnu, doktorka na dežurstvu mi je tiho rekla ono što drugi nisu smeli da izgovore: ‘Tvoj život je ugrožen. Moraš odmah u bolnicu.’ Ispričala mi je i da je preminula jedna mlada porodilja zbog istog propusta. Tada sam se prvi put stvarno uplašila.
Kad sam stigla u bolnicu, doktor me nije hteo primiti. Pitao je: ‘Kako ti znaš da si u kritičnom stanju?’ Mogla sam da vrištim, ali sam uspela samo da kažem:
‘Ako se meni nešto desi, moja deca ostaju bez majke.’
Tek tada je shvatio da nisam došla da se žalim, nego da se borim za život.
Rekao je da nema anestezije. Ja sam odgovorila:
‘Neka boli. Ne može više boleti od života.’
I to je bila istina tog trenutka.
Kada me je pregledao, lice mu je izgubilo boju. Videla sam rukavicu punu gnoja. Za manje od dva minuta trčao je po anesteziologa. U sali oko mene bilo je dvadesetak ljudi, sve maglovito, kao da gledam sebe iz daljine. Nakon kiretaže sam upala u komu. Sećam se samo doktorke koja je kasnije sela kraj mog kreveta i šapatom rekla:
‘Hvala Bogu da si se probudila.’
Tada sam shvatila koliko sam blizu bila da moje dete ostane bez majke.
Moja iskustva nisu ostavila samo ožiljke — ostavila su i glas. Glas koji neće ćutati.
Jer nijedna žena ne sme da prolazi kroz bol, strah, poniženje i nebrigu, a da joj niko ne objasni šta se dešava.
Nijedna žena ne sme da se oseća sama.“
Nisam tražila mnogo — samo da me čuju