Ženska tela pamte ono što društvo često pokušava da zaboravi — bol, stid, ćutanje, prećutkivanja, ali i hrabrost, pobunu i brigu.
U radu sa ženama iz različitih zajednica, kroz razgovore koji su se otvarali polako i oprezno, počele su da izranjaju priče koje se retko čuju naglas. Priče o pregledu koji je zaboleo više zbog reči nego zbog dodira, o porodilištima u kojima glas žene nije važan, o menstruaciji koja je tabu, o telu koje je odrastalo bez objašnjenja i podrške.
Svedočanstva izlaze u više delova, kako bismo svakoj priči dali prostor koji zaslužuje — da se pročita, razume i oseti.
U Bačkom Gradištu, u prostoru omladinskog kluba koji žene nazivaju svojim sigurnim mestom, nastaje nešto važno — prostor za razgovor, deljenje iskustava i žensku pobunu protiv tišine koja im je dugo nametana.
Serijal svedočanstava nastaje u okviru projekta „Stripom do slobode: Priče i prava Romkinja“, koji sprovodi Humanitarno udruženje Đina, uz podršku Rekonstrukcija ženskog fonda kroz program Specijalni fokus. Kroz ovaj projekat okupljaju se žene koje su predugo bile nevidljive u javnim pričama o zdravlju, pravima i dostojanstvu.
Kroz seriju feminističkih radionica, mlade Romkinje i žene sa iskustvom rađanja razgovaraju o onome što društvo gura pod tepih — o menstrualnom siromaštvu, strahu od odlaska lekaru, stereotipima, kao i o poniženju koje doživljavaju u porodilištima. U atmosferi podrške, njihove priče postaju materijal koji zaslužuje prostor, pažnju i poštovanje.
Ovaj serijal donosi svedočanstva žena — iskrena, emotivna, ponekad bolna, ali i snažna. To nisu samo priče, već čin otpora.
Trenuci kada žene uzimaju svoje iskustvo u svoje ruke i izgovaraju ono što se predugo ćutalo.
Svedočanstva će izlaziti u više delova, kako bi svaka priča dobila prostor koji zaslužuje — da bude pročitana, prepoznata i shvaćena.
Ovo nije samo serijal.
Ovo je poruka: vidimo vas, čujemo vas, vaše iskustvo je važno.
Ovaj serijal donosi svedočanstva žena — iskrena, sirova, ponekad bolna, ali važna.
Svaka priča je fragment stvarnosti koju mnoge prepoznaju, ali retko imaju prostor da izgovore.
Svedočanstva će izlaziti u više delova, iz nedelje u nedelju, kako bismo svakoj priči dali prostor koji zaslužuje — da se pročita, razume i oseti.
Ovo nije samo serijal.
Ovo je način da kažemo: vidimo vas, čujemo vas, vaše iskustvo je važno.
Priča 2:
„Crvena sramota“
„U školi sam uvek krila da imam menstruaciju. U našem selu ulošci su luksuz.
Kad dobijem ciklus, mama mi napravi krpice od stare posteljine, pere ih na ruke i suši noću, da komšije ne vide.
Jednom sam u školi ustala, a na stolici je ostala fleka.
Dečaci su se smejali, a učiteljica je rekla: ‘Treba da paziš, devojko.’
Ćutala sam i želela da nestanem.
Danas razumem da to nije bio moj stid, nego stid društva koje nas uči da se krijemo.
Na radionici sam prvi put otvoreno rekla ‘nemam uloške’ i niko nije okrenuo glavu.
Tada sam shvatila koliko su male stvari velike — običan razgovor, zajednički smeh, crtež koji pokazuje krv kao simbol života, ne sramote.“
